У ПОСЕТИ МУЗЕЈУ КОПНЕНЕ ВОЈСКЕ ГАРНИЗОНА НИШ

Последњи из наше групе улазе у зграду Команде. Дочекује нас лично М. Са сваким се рукује. Знамо да је по његовој замисли Команда претворена у изложбени простор. Трудимо се да формирамо прве утиске. Ми смо просветни радници. Ово је војни музеј. Надамо се да имамо шта да видимо. Осмеси. Очекивања. Ћаскање.
М: - Јесу ли сви стигли? Јесте ли били до сада у овој згради? – Углавном нисмо.
М: - Хоћу да свако, ко прође кроз овај музеј, каже на излазу: - Ја волим Србију.
Ваздух се напуни грмљавином коју нико није очекивао: небо се јавило, отворило, и повео нас је горе. На 4. спрат.
Говорио је о свом делу пуно, јасно, систематично. О сарадницима. Са сваким барабар. О идејама – ноћним, дневним, оспораваним, немогућим. Редослед замисли. Неспавање. Све је распоредио, поправљао, усавршио. Пуни спискови. Места за нова имена. Више пута је показивао празнине у временској линији. Као Мендељејев. Без хвалисавости: ово смо наследили, ово добили, ово сами направили, ово није наша идеја. Цела поетика.
Видели смо Енциклопедију мртвих. Галерију живих. Овде је све што не сме да се заборави. А пуно смо потиснули дубоко с годинама. Боже, колико реда у глави једног човека. Све је ту. Спискови, слике, оружје, химне, цркве, владари, функционери. Пријатељи, непријатељи.
На временској вертикали су сви.
На људској, генерал М. није штедео свој фини таленат да постави људе на одговарајуће место. У срце дира специјално место попуњено фотографијама: небо. Сузе. Катарза. Врхунац дела је олтар. Ушли смо међу свеце. Нема даље. Неми смо.
Креатор ове савршене целине не плаче. Говори и даље – како је замислио даље попуњавање поставке, и организовање посета нових група. Док не виде сви. Док не изусте осећање које се, можда, стисло у срцу, у ово време преиспитивања и гледања преко.

Више фотографија можете погледати на следећем линку: У ПОСЕТИ МУЗЕЈУ КОПНЕНЕ ВОЈСКЕ ГАРНИЗОНА НИШ